Glavna razlika između cash game-a i turnira je u tome što u turnirskoj igri, igrač može više da se "kocka". Pošto je vreme na turniru "ograničeno" i tera sve igrače da igraju, opcije koje igrač ima su takođe "ograničene". Ovo zapravo igru čini lakšom, a ne težom. Npr. ako u ruci igrač ima AT i malu količinu žetona, na turniru bi "povukao" all-in. Taj luksuz sebi niko ne sme da priušti igrajući cash game, jer je vrlo verovatno da bar neko za stolom ima jaču ruku.

Sledeća razlika je u tome što je turnirska igra bazirana na velikom broju promenljivih – bet-ovanje u odnosu na trenutnu strukturu blind-ova, količina čipova u odnosu na blind-ove, izbacivanje igrača sa turnira, itd, dok u cash game-u svaka ruka predstavlja posebnu igru za sebe. Mnogi neiskusni igrači misle da je turnirska igra teža zbog nekoliko ekstra stvari o kojima treba razmišljati, ali je zapravo potpuno obrnuto. Turnirska igra ponekad jednostavno "nadvlada" igrača, i tera ga da uđe u ruke koje ne bi odigrao na cash game-u. Najbolji primer toga bi bio all-in sa malim parom pre flopa, što je na turniru česta pojava, dok bi se na cash game-u takav potez smatrao bluff-om ili jednostavno lošom igrom.

Na turniru, blind-ovi se konstantno podižu i teraju igrače da se "kockaju". Može se raspravljati o tome u smislu da su uslovi za svakog igrača jednaki i da svi moraju da igraju tako, ali takva igra u jednom trenutku postaje igra na sreću (loto), a sreća nije konstanta, ona se menja, i može doneti dobre rezultate jedino na kratke staze. Da li je onda turnirska igra čisto "kockanje"? Ne, nije, ali čak ni igrač svetske klase ne može da očekuje da će stalno pobeđivati na turnirima, jer jednostavno nema dovoljno vremena da se pokaže u pravom svetlu. Upravo zbog toga, najmanji je procenat igrača među profesionalcima koji žive samo od turnira. Mnogo je veći procenat onih koji žive od cash game-a, i igraju samo najveće svetske poker turnire. Cash game predstavlja "stalan i siguran" izvor novca ako znate šta radite, dok turniri više "začine" igru, jer mogu mnogostuko da se isplate. Veliki rizik nosi i veliku nagradu, tako da turnirski igrač ne mora često da prolazi dobro na turnirima. Dovoljno je je da uđe na finalni sto svaki peti put, ili recimo u finale svaki deseti-petnaesti put. Još jedna činjenica je da dobar turnirski igrač nije automatski i dobar cash game igrač (pr. Phil Hellmuth), ali dobar cash game igrač je zasigurno i dobar na bilo kom turniru.

Glavni savet početnicima je da treba igrati što više "žive" igre, ako ni zbog čega drugog onda da bi poboljšali turnirsku igru. Glavni problem sa turnirskom igrom je u tome što ako ne igrate turnir, ne možete vežbati i postati dobri. Ali igrajući cash game, vidite tone i tone ruku, i onda kada ste na turniru, mnoge stvari o kojim razmišljate postaju automatske, pa tako možete da se fokusirate na bitnije promenljive kojih ima mnogo u turnirskoj igri.